Napad panike i panični poremećaj

Napad panike

Napad panike predstavlja epizodu intenzivnog straha ili diskomfora, koji uključuje bar 4 od navedenih simptoma:

  • ​ubrzani rad srca  ili lupanje srca,
  • ​znojenje,
  • ​drhtanje ili trešenje,
  • ​kratkoća daha ili osećaj gušenja,
  • ​bol u grudima ili diskomfor,
  • ​muka ili abdominalni bol,
  • ​osećaj vrtoglavice, nestabilnosti,
  • ​derealizacija ili depersonalizacija,
  • ​drhtavica ili topli talasi,
  • ​ukočenost ili senzacije peckanja,
  • ​strah od gubitka kontrole ili ludila,
  • strah od smrti.

More...

Panični napadi mogu biti vezani za neku određenu situaciju  (npr. boravak u prodavnici) ili se mogu spontano javiti nezavisno od situacije.

Panični napadi počinju naglo i svoj vrhunac dostižu u roku od nekoliko minuta. Kulminacija kada su izraženi svi simptomi traje oko nekoliko minuta (vrlo retko do nekoliko sati) i onda sledi spontani završetak. Osobe koje doživljavaju napad panike opisuju ga kao doživljaj nastupajuće smrti, gubitka kontrole, infarkta, gušenja ili “ludila”. U toku napada osoba ima veliku potrebu da pobegne iz te situacije i da zatraži lekarsku pomoć.

Kada osoba više puta doživi napad panike i telesne senzacije koje su povezane sa prirodnom rekacijom organizma na opasnost (borba ili beg), krene da pogrešno tumači te senzacije, da isčekuje nove napade i plaši ih se, tada nastaje panični poremećaj.

Panični poremećaj

Panični poremećaj krakterišu spontani, neočekivani, učestali panični napadi, velika zabrinutost zbog narednih paničnih napada i mogućih posledica paničnih napada, kao i značajne promene u opštem funkcionisanju osobe. Napadi nisu povezani sa izlaganjem opasnim situacijama. Prema DSM-IV kriterijumi za panični poremećaj su:

​A. Prisustvo paničnih napada

  1. ​ponovni, neočekivani napadi panike
  2. ​najmanje jedan panični napad u toku mesec dana  ili prisustvo 1 ili više sledećeg:
    • ​briga da će osoba doživeti još napada panike,
    • ​briga o napadima panike ili njihovim posledicama,
    • ​značajna izmena ponašanja u vezi napada.

B. Prisustvo/odsustvo agorafobije.

C. Panični napadi nisu direktna posledica upotrebe supstanci (zloupotreba droge ili lekova) ili opšteg medicinskog stanja (npr. hipertireoidizam).

D. Panični napadi se ne mogu bolje objasniti drugim menitalnim poremećajima, kao što su socijalna fobija, specifična fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, ili separacioni anksiozni poremećaj.

Agorafobija se definiše kao anksioznost koja se dešava u situacijama iz kojih osoba teško može da pobegne (ili je stvarno nemoguće da pobegne ili je nezgodno) i u situacijama u kojima ne bi imala pomoć ako bi doživela panični napad. Zato osoba izbegava takve situacije (npr. javni prevoz, otvoreni prostori poput parkova, liftovi, tuneli, gužva...).

Panični poremećaj pogađa ljude svih socijalnih i ekonomskih grupa, a javlja dva do tri puta češće kod žena nego kod muškaraca. U najvećem riziku su žene između 25 i 44 godine života sa porodičnom istorijom napada panike, razvedene ili odvojene od partnera. Prvi panični napadi se najčešće javljaju u periodu kasne adolescencije i ranog odraslog doba, nakon niza nepovoljnih događaja (hroničan stres, traumatični događaj, gubitak bliske osobe, hroničan umor, iscrpljenost ...) koji su doprineli da se osoba oseća anksiozno.  Obično se javljaju spontano, nakon fizičkog ili mentalnog napora i slabiji su da bi vremenom postali intenzivniji i češći.

Veliki broj osoba koje imaju panični poremećaj menjaju svoj način života jer isčekuju novi napad i plaše se za svoje zdravlje.  Zbog straha da će umreti, poludeti, da neće imati ko da im pomogne, osobe sa paničim poremećajem obično izbegavaju različite situacije (ostaju kod kuće, izbegavaju da idu na ulicu, u prodavnicu...). Često se zato javlja agorafobija. Osobe koje imaju panični poremećaj mogu takođe promeniti svoje ponašanje da bi se osećali sigurnije i da bi sprečili da se javi novi napad. To mogu činiti tako što će sedeti blizu izlaza ili toaleta, tako što će nositi sa sobom neke lekove, vodu, moblini telefon, voditi sa sobom nekoga, izbegavajući fizičku aktivnost  i određenu hranu.

Simptomi anksioznosti i panike mogu biti posledica nekih zdravstvenih problema poput problema sa štitastom žlezdom, zato je važno da osoba obavi pregled kod lekara i uradi određene analize koje može predložiti lekar.

Razlika između napada panike i paničnog poremećaja

Napadi panike se dešavaju  ljudima i ako osoba doživljava napade panike ne znači da ima i panični poremećaj. Napadi panike se mogu javiti u toku velikog stresa i umora, stanja produžene aksioznosti, u fobičnim situacijama, u toku spavanja itd.

Napadi panike postaju problem kada osoba počne da brine da li će doživeti novi napad panike ili ako počne da se plaši da joj se može desiti nešto loše kada doživi napad panike (da će se onesvestiti, osramotiti, doživeti infarkt ili umreti).

Kod paničnog poremećaja napadi panike su neočekivani i nepredvidivi. Uobičajeno je da osobe koje imaju druge anksiozne poremećaje, doživljavaju panične napade i ako se osoba ne plaši novih napada panike i posledica napada, onda ne govorimo o paničnom poremećaju.

Terapija

Terapija paničnog poremečaja na početku obuhvata farmakoterapiju i kognitivno-bihejvioralnu psihoterapiju (KBT ili REBT), kasnije se primenjuje terapija održavanja lekovima uz mogućnost primene psihoanalitičke terapije.

KBT tretman paničnog poremećaja obuhvata učenje osoba veštinama savladavanja straha (progresivna mišićna relaksacija, duboko disanje, distrakcija), učenje o karakteristikama paničnog poremećaja  i osnovama KBT, kognitivna restrukturacija, kao i tehnike izlaganja (izlaganje telesnim senzacijama i napadu panike na samoj seansi i izlaganje situacijama kojih se plaši)

REBT tretman paničnog poremećaja obuhvata učenje o karakteristikama paničnog poremećaja i osnovama REBT-a; identifikovanje iracionalnih uverenja, njihovo osporavanje, i definisanje i jačanje racionalnih uverenja; izlaganje telesnim senzacijama i napadu panike na samoj seansi i izlaganje situacijama kojih se plaši.

Činjenice o paničnom napadu

  • Panični napad ne traje dugo, većina traje oko 2 do 10 minuta i spontano prođe.
  • Panični napad nije opasan i ne može dovesti do smrti, teške psihičke bolesti, gubitka kontrole. 
  • Panični napad je u stvari način kako telo reaguje na opasnost, ali u pogrešnom trenutku – “lažna uzbuna”.
  • Drugi ljudi koji okružuju osobu, osim onih baš bliskih osobi, ne mogu primetiti da osoba doživljava napad panike. Prosto nije moguće da drugi znaju kada se nekome ubrza rad srca, diše plitko i brzo, ima vrtoglavicu, bol u grudima i misli da će umreti, poludeti... Važno je naglasiti da osobe mogu da funkcionišu i tokom napada panike. Ukoliko osoba iznenada doživi napad panike u situacijama kada je stvarna opasnost, mogu delovati racionalno i konstruktivno se ponašati.
  • Ljudi se plaše da će se onesvestiti u toku paničnog napada, a činjenica je da pad krvog pritiska dovodi do onesvešćivanja. U toku paničnog napada krvni pritisak raste i nije moguće da se osoba tada onesvesti.
  • Iako ljudi imaju osećaj da nemaju kontrolu nad sobom, to je ipak samo osećaj. Osoba koja doživaljva panični napad itekako ima kontrolu što se vidi po tome da u toku napada može da npr. izađe iz prostorije.
  • U toku paničnog napada osoba misli da doživljava infarkt, a u stvari dolazi do bola u grudima koji je posledica grčenja mišića što je deo reakcije borba ili beg. Osećaj da će se ugušiti je posledica plitkog disanja, a iako osoba plitko diše i dalje dobija dovoljno vazduha da može da živi i neće se ugušiti.

​Kako pomoći sebi?

Korišćeni izvori: 

- Batinić, B. (2009).Panični poremećaj - farmakoterapija i kognitivno-bihejvioralna terapija, Beograd: Zavet.

- Jašović Gašić, M. i D., Lečić Toševski (2007). Psihijatrija – udzbenik za studente medicine, Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet.

- Lopičić, Z., Psihopatologija kliničkih sindroma, Fakultet za medije i komunikacije, Departman za psihologiju, Univerzitet Singidunum.

- www.anxietybc.com

About the Author Aleksandra Crvenić Pacek

Po zanimanju sam master pedagog, REKBT psihoterapeut i Shema psihoterapeut pod supervizijom. Od 2013. godine radim kao pedagog u državnim vaspitno-obrazovanim ustanovama. Bavim se individualnom RE&KBT i Shema psihoterapijom odraslih, savetovanjem dece i adolescenata uz primenu KBT tehnika i pedagoškim savetovanjem roditelja. Više o meni možete pročitati ovde.