Socijalna anksioznost – Socijalna fobija

Potpuno je ok da se osećamo nervozno u socijalnim situacijama poput odlaska na sastanak sa potencijalnim partnerom ili kada treba da držimo prezentaciju pred grupom ljudi. Osećanje stida ili neprijatnosti u nekim socijalnim situacijama ne znači da osoba ima socijalnu anksioznost.

Koliko nam je prijatno u socijalnim situacijama zaivsi i od naše ličnosti i ličnog iskustva. Neki su prirodno rezervisani dok su drugi otvoreniji u komunikaciji. Ali ako osoba oseća izraženu anksioznost u socijalnim situacijama, izbegava te situacije, a pri tom opaža da je njen strah preteran i nerazuman, tada govorimo o socijalnoj anksioznosti.

Možemo razlikovati dve vrste socijalne anksioznosti prema specifičnosti i to specifičnu i generalizovanu. Specifična socijalna anksioznost može biti strah od javnog nastupa.

Strah od javnog nastupa je vrsta socijalne anksioznosti kada osoba doživljava intenzivnu anksioznost samo kada treba govori pred više ljudi, ali ne i u drugim socijalnim situacijama. Genaraliozvana socijalna ansksioznost je kada je osoba anksiozna u većini socijalnih situacija.

• upoznavanje i razgovor sa nepoznatim ljudima,
• kritikovanje od strane drugih ljudi,
• biti u centru pažnje,
• ​​​​​govor pred više ljudi ili držanje prezentacije,
• razgovor sa ljudima od autoriteta (šef, profesor...),
• jedenje, pisanje, pričanje, telefonski razgovori na javnim mestima,
• gledanje drugih u oči,
• razgovor sa potencijalnim partnerom,
• odlazak na zabave,
• odlazak u školu ili na posao,
• započinjanje konverzacije,
• intervju za posao,
• korišćenje javnih toaleta,
• ...

Socijalno anksiozni često drugima izgledaju kao stidljive osobe, tihe i povučene, koje ne žele da se druže. Ali sa druge strane, socijalno anksiozne osobe žele da se druže i da imaju prijatelje, ali ih njihova anksioznost u tome sprečava. Oni žele da budu opušteni, otvoreni, druželjubivi. Oni znaju da je njihov strah iracionalan, ali se osećaju nemoćno da ga prevaziđu.

Emocionalni simptomi socijalne anskioznosti mogu uključivati:

• strah od situacija u kojima osobe mogu biti procenjivane,
• brigu o mogućnosti da se osoba izblamira ili ponizi sebe,
• izraženi strah od komunikacije sa nepoznatim ljudima,
• strah da će drugi primetiti da je osoba anksiozna,
• strah da će drugi videti fizičke simptome anksioznosti poput lica, znojenja, drhtanja ruku, nogu ili glasa,
• anksioznost povodom budućih situacija kojih se osoba plaši.

Ponašajni simptomi socijalne anksioznosti mogu uključivati:

• izbegavanje razgovora sa drugim ljudima zbog straha od sramote,
• izbegavanje socijalnih situacija ili pokušaj da osoba bude “neprimetna” ako baš mora da prisutvuje određenom događaju,
• izbegavanje situacija gde osoba može biti u centru pažnje,
• trošenje vremena na analiziranje sopstvenog ponašanja u socijalnim situacijama i traženje sopstvenih grešaka,
• iščekivanje najgorih mogućih posledica nakon neke socijalne situacije u kojoj se osoba nije ponašala prema svojim standardima ili je napravila grešku,
• potreba za alkoholom kako bi se suočila sa socijalnom siutacijom,
• izostanak iz škole ili sa posla zbog anksioznosti.

Fiziološki simptomi socijalne anksioznosti mogu uključivati: osećanje anksioznosti, drhtanje ruku, nervozu, ubrzan rad srca, crvenilo lica, znojenje, suva usta, napetost mišića, drhtanje i trzaje mišića, neprijatan osećaj u stomaku, mučninu, nagon za povraćanjem, dijareju, ubrzano disanje ili gubitak daha, vrtoglavicu, zamuckivanje, teškoće da se govori...

Simptomi socijalne anskioznosti ne moraju biti prisutni u svim situacijama. Osoba može imati ograničenu anksioznost na određene situacije. Na primer, simptomi mogu prisutni samo kada osoba jede u javnosti ili kada razgovara sa nepoznatima. Ali simptomi mogu biti prisutni i u svim situacijama ako je izraženi oblik socijalne anskioznosti.

Simptomi socijalne anskioznosti se mogu menjati kroz vreme. Mogu se proširiti ako je osoba pod stresom. Izbegavanje situacija koje provociraju anksioznost mogu učiniti da se osoba oseti bolje na neko vreme, ali to nije rešenje jer se ne mogu izbegavati sve situacije. Pored toga, izbegavanje tih situacija smanjuje kvalitet života osobe.

Tačan uzrok socijalne anskioznosti nije poznat. Smatra se da socijalna anskioznost nastaje kao posledica interakcije genetskih faktora i uticaja sredine u kojoj osoba odrasta (vaspitni stil, uslovi života, kultura...). Negativna iskustva, poput vršnjačkog nasilja, porodičnih konflikata, zlostavljanja mogu doprineti nastanku socijalne anksioznosti.

Uz pomoć psihoterapije osoba može prevazići socijalnu anksioznost. 

Na psihoterapiji osoba uči kako da prepozna svoja osećanja, kako da menja svoja iracionalna razmišljanja što dovodi do promene ponašanja i emocija. Osoba takođe uči kako da se opušta i da duboko diše. Nakon učenja zdravih načina razmišljanja, osoba se postepeno izlaže situacijama kojih se plaši.

Korisna može biti i grupna terapija, jer je sama po sebi socijalna situacija i pruža mogučnost da osobe koje imaju isti problem, pružaju podršku jedni drguima ali i da u isto vreme vežbaju svoje socijalne veštine.

Socijalna anksioznost zna da bude dugotrajna i isrpljujuća za osobu koja je doživljava. Može da utiče na smanjenje sposobnosti za rad, učenje, razvijanje bliskih odnosa sa ljudima, a može doći i do smanjenja kvaliteta celokupnog života.

Socijalna anksioznost sprečava osobu da dosegne svoje potencijale, zato je važno raditi na tome da je osoba prevaziđe.

Socijalna anksioznost neće proći sama od sebe, ali uz strpljenje i rad na sebi ju je moguće prevazići i to veoma uspešno.