U prethodnom članku "Alternative klasičnim tehnikama disciplinovanja - prvi deo" navela sam neke od alternativa klasičnim tehnikama disciplinovanja. U nastavku sledi još alternativa.

Prilikom primene ovih alternativa, važno je imati na umu:

- Fokus je na učenju deteta, a ne na samoj promeni nepoželjnog ponašanja.

- Ne deluju sve tehnike kod sve dece.

- U odabiru tehnika značajan faktor je uzrast deteta i koliko je roditelj “komotan” sa određenom tehnikom.

- Za učenje i promenu ponašanja potrebno je vreme.

Savetnik za roditelje i porodični terapeut Nikol Švarc (Nicole Schwarz) na svom blogu govori da se mnogi roditelji nekada osećaju nemoćno kada dođe do disciplinovanja dece. Roditelji često koriste iste tehnike disciplinovanja, iako one ne daju neki efekat. Sve to dovodi do toga da deca češće krše pravila, a roditelji su sve više frustrirani i osećaju se nemoćno pred svojom decom.

Kada učimo decu da prepoznaju i na primeren način ispoljavaju svoje emocije, tada doprinosimo njihovom emocionalnom zdravlju, sreći i uspehu. Nikada nije rano da deca počnu da uče veštine u načinu prepoznavanja i ispoljavanja svojih emocija, i veštine empatije, jer emocionalna inteligencija igra veliku ulogu u svim aspektima naših života. Postoji mnogo načina kako decu možemo učiti emocijama, ali mi predlažemo samo neke od njih koje mogu praktikovati roditelji sa svojom decom.

Svaki roditelj se barem jednom susreo sa situacijom u kojoj njegovo dete otvoreno ispoljava bes, buni se, plače i traži da roditelj uradi ono što ono želi. Detetovo ispoljavanje besa može trajati kratko i biti blažeg intenziteta, ali kod neke dece ispoljavanje besa može biti praćeno vikanjem, bacanjem na pod, udaranjem drugih oko sebe i ovo ponašanje može trajati po više minuta.

Pored diciplinovanja u određenim situacijama, uloga roditelja jeste i da dete nauči načinima kontrole sopstvenih emocija i primerenom načinu ispoljavanja istih.

Ono što je najvažnije jeste da detetu treba preneti poruku da nijedna emocija nije „loša“ i zabranjena! Već da nam je dozvoljeno da doživljavamo sve emocije, ali da je važno da ih ispoljimo na primeren način.

U prethodnom članku o Shema terapiji pisala sam o karakteristikama same terapije. U ovom članku će biti opisani pomenuti koncepti: maladaptivne sheme (koje su raspoređene u 5 shema domena), maladaptivni stilovi prevladavanja i shema modaliteti.

Shema terapija (engl. Schema therapy) predstavlja integrativnu psihoterapiju koja kombinuje elemente iz kognitivno-bihejvioralne terapije, atačmenta, Geštalt terapije, teorije objektnih odnosa, konstruktivizma i psihoanalitičkih škola. Osnivač Shema terapije je Džefri Jang (Jeffrey E. Young).

Shema terapija je posebno efikasna kod osoba koje imaju nejasne, hronične i pervazivne probleme. Osobe koje su nesrećne u važnim oblastima života i koje su bile nezadovoljne gotovo ceo svoj život (imaju problema da ostvare dugotrajne romantične veze, ne ostvaruju svoj potencijal na poslu...).

Za razliku od kognitivno-bihejvioralne terapije, shema terapija stavlja mnogo veći naglasak na istraživanje detinjstva i adolescencije, jer se smatra da psihološki problemi imaju svoje poreklo u tim periodima života osobe.

Osnovni koncepti shema terapije su rane maladaptivne sheme, maladaptivni stilovi prevladavanja, shema modaliteti, shema domeni i sržne (bazične) univerzalne emocionalne potrebe.

Napad panike predstavlja epizodu intenzivnog straha ili diskomfora, koji uključuje bar 4 od navedenih simptoma:

• ​ubrzani rad srca  ili lupanje srca,
• ​znojenje,
• ​drhtanje ili trešenje,
• ​kratkoća daha ili osećaj gušenja,
• ​bol u grudima ili diskomfor,
• ​muka ili abdominalni bol,
• ​osećaj vrtoglavice, nestabilnosti,
• ​derealizacija ili depersonalizacija,
• ​drhtavica ili topli talasi,
• ​ukočenost ili senzacije peckanja,
• ​strah od gubitka kontrole ili ludila,
• strah od smrti.